|
КРАТКА ИСТОРИЈА СМЕДЕРЕВСКЕ ПАЛАНКЕ |
|
Археолошка
истраживања која су вршена на територији општине Смедеревске Паланке,
показала су да се на овом подручју налазила бројна насеља стара
приближно 4500-5000 година и припадају раном неолиту (Медведњак,
Змајевац, Шиљаковац, Новаци, Старо Село код Селевца). Много векова ово
подручије егзистира као значајно људско станиште. Природа, плодна
земља, шуме и воде, као и комуникације пружале су инзванредне услове за
живот. Зато су трагове свога времена, на овим питомим пределима,
оставиле многе цивилизације, ове данашње, као и оне које су давно
ишчезле. Овде су Нелићани и Халштаћани као стварали своја огњишта,
значајни су овде били простори моћног Римског царства, Турци су градили
своје ханове, Срби своје манастире. Иако се налазила на важним
комуникацијама, у новијој историји уз сам цариградски друм, Паланка као
насеље почиње са својим интензивнијим развојем у свим областима
друштвеног живота тек када је прошла железничка пруга, у задњој
четвртини прошлог века. |
|
|
|
Први писани помен Паланке датира још из 1020. године када је цар Василије II
одредио да Београдску епархију у оквиру Охридске архиепископије, сачињавају пет
градова међу којима је и Бела Црква односно данашња Паланка. У вековно дугој
историји Смедеревска Паланка је имала више назива, као Бела Црква, Бинк Паланка,
Јени Паланка, Велика Паланка, да би доласком турака 1493. године по Темишварском
Бергербегу турском паши добила име Хасанпашина Паланка. |
|
 |
|
|
Првог октобра 1912. године у Србији је извршена мобилизација војске пред
први балкански рат. Велики број Паланчана изгинуо је 1912. - 1913. године у
балканским ратовима, и борбама против Бугара и Турака. У Паланци се налазила
резервна ратна болница, у којој је од задобијених рана умрло 11 српских војника.
Њима су коло српских сестара и Српски Црвени крст у Паланци подигли споменик на
Паланачком гробљу, који је сада пренет у градски парк, у центру града.
Крајем
октобра 1915. године трупе Аусто-Угарске царевине, удружена са немачким
јединицама, после жестоких окршаја са српском војском, ушле су у Паланку. Све
што је могло да носи пушку отишло је у рат, или је одступило са војском. За
време окупације у Паланци су остали само жене, деца и старци. Окупатор је завео
терор: хапшења, стрељања и одвођење у ратно заробљеништво - који је трајао све
до ослобођења Паланке 28. октобра 1918. године. Тако је сем војника на
ратиштима, срадао и велики број житеља Паланке у борби против
завојевача.
Тачан број погинулих и настрадалих, нажалост, није утврђен.
Уогромним ратним напорима побеђена је још једна царевина: после Турске -
Аустро-Угарска.
|
|
 |
|
|
|
|
