|
У српској
феудалној држави, у периоду од 12. до 15.-ог века, правни односи су
регулисани нормама обичајног права, а тек стидљиво су се појављивале
повеље, наредбе владара, међудржавни уговори, а крајем 13 века и први
закони. Са судског становишта све одлуке имају појединачни значај, а не
општи значај за целу тадашњу српску државу.
На сабору одржаном
21. маја 1349. године у Скопљу Цар Душан издејствовао је проглашење
кодекса под именом "Законик благоверног цара Стефана", познатијег као
ДУШАНОВ ЗАКОНИК.
Горе наведени
Законик има 135 чланова и највише се бавио државним правом, али је
регулисао и сам судски поступак (има више одредби из области кривичног
права, али је скоро у целини примењен сурови византијски систем
телесних и смртних казни). Законик је допуњаван у наредних пет година
када је истом придодато још 66 чланова.
Највећи допринос
Душановог Законика је у томе што је истакнуто да је опште писани закон
јачи од самовоље појединца, сталешких захтева, застарелих обичаја, али
и самовоље самог цара. Важно је напоменути да је Законик био
инспирација многим владарима у доношењу Закона, као и за отварање
универзитета у Европи на којима се проучавало право.
У старој Србији
функционисале су две основне врсте власти: грађанска и црквена. Државна
власт је била подељена на законодавну, судску и управну, с тим да
морамо рећи да је најуређенија била судска власт која је била потпуно
самостална и независна. Судије су морале да воде књиге и у њих уписују
спорове и пресуде, а један примерак је добијала страна која је добила
спор.
Освајањем српских
земаља од стране турске успостављен је отомански систем владавине и
правосуђа, а права и обавезе били су регулисани шеријатским правом.
Султани су доносили законе који су били допуна шеријату.
Правитељстувујушћи
совјет, основан 1805. године, између осталих послова вршио је и судску
власт. Од 25. априла 1806. године судску власт у Србији су вршили војни
заповедници, све до 26.10.1807. године, када је, наредбом Совјета, у
свакој нахији основан суд. Суд је био састављен од тројице судија,
најчешће од два кмета и једног свештеника. Сваки нахијски суд био је
надлежан за све спорове у првом степену и у другом степену за ожалбене
случајеве по кнежинама. Жалбе против одлука нахијских судова решавао је
Совјет.
Совјет је од свог
оснивања па до пропасти српске државе првог устанка обављао судску,
управну и законодавну власт, био је централни орган али никада није
постао и врховни орган власти јер старешине нису успеле у намери да
ограниче Карађорђеву врховну власт.
Неспорно је да су
већ од 1808. године судови били организовани по читавој тадашњој
Србији, а да је већ 1811. године приликом реорганизације државне власти
у Србији започела нова фаза у развоју судова. Наиме, дошло је до
поједностављења мреже истих и то на тај начин што су задржани сеоски
судови, затим магистрати у појединим насељима, док је за целу тадашњу
Србију основан тзв. Велики вилајетски суд у Београду, иако је
исти био у саставу Правитељствујушћег совјета, одржавао је посебно
своје седнице, разматрао пресуде и по поднетим жалбама одлучивао у
крајњој истанци.
Са пропашћу
устанка пропали су и српски судови, да би опет били уведени турски. У
периоду од 1815. год. до 1830. год. у Београдском пашалуку постоје и
турски и српски органи власти, те се може рећи да је то период
двовлашћа али уз лагано потискивање турских органа.
Милош Обреновић је
1815. године склопио мир са представницима турске власти, да би само
три године након тога преузео у своје руке врховну судску власт, а
нижу, нахијску судску власт оставио је магистратима. Пашалук се делио
на нахије, кнежине и села.
Постепеним осамостављивањем у управним пословима,
стварани су услови за оснивање судова, тако да се од 1820. године,
образују посебни српски нахијски судови такозвани магистрати.
Значајан је Хатишериф из 1830. године, а поготово
одредба где пише да се турска власт неће мешати у унутрашњу управу
земље нити у судска решења.
Рад судова и регулатива правног система у тесној вези су са званичним државним актом - Уставом.
|
