Из
устава из 1838. године, две године касније произишла је Уредба о
устројству Окружних судова и Апелационог суда и прописан је поступак за
извиђање и суђење.
Један од свакако најзначајнијих закона донетих у овом периоду је Српски
грађански законик од 25.02.1844. године, који је представљао скраћени
превод са мањим изменама и допунама, аустријског Општег грађанског
законика, који се иначе заснивао на римском праву. У њега су уграђени
извесни елементи српског обичајног права, посебно у делу који регулише
наследно право и односе у породичној задрузи. Такође, истакнута је
неприкосновеност приватне својине, а закон је потврдио и укидање
феудалних односа.
20.02.1865. године донет је нови Закон о устројству судова по коме
постоје Окружни судови (судови првог степена), Апелациони суд (суд
другог степена) и Касациони суд.
На ефикаснији рад судова утицао је и доношење Закона о правозаступницима од 28.02.1862. године.
29. јуна 1868.године, на заседању Велике народне скупштине у
Крагујевцу, донет је нови устав где Државни савет није више законодавни
орган, судови су остали независни али судије нису тзв. непокретне
(односно непреместиве). Овим тзв. Намесничким уставом прокламована су
извесна права грађана као што су права на службу, лична слобода, право
сопствености, неповредивост стана, слобода говора, слобода штампе и др.
Законом о судијама од 09.02.1881.године, успостављена је сталност и
непокретност судија, тако да судија пре пензионисања није могао
изгубити своје судско звање без пресуде редовних судова, а исто тако
није могао бити премештен против његове воље (ово није важило за
чланове Општинских судова, јер су исти могли бити не само новчано
кажњени већ су могли бити уклоњени са дужности па чак избачени са звања
– конзервативном променом извршеном 1884. године).
Следећи устав из 1888. године, представља један либерални
буржоаско-демократски акт где је успостављена превласт законодавне
власти над управом.
Судство је коначно уређено изменама и допунама Закона о устројству
судова од 20.01.1865. године и Законима из 1890. и 1903. године, када
су у Србији установљени следећи судови: Општински (надлежан за
грађанске спорове мале вредности), Окружни (за сваки округ по један),
Суд вароши Београда, Трговачки суд у Београду и Апелациони и Касациони
суд у Београду.
После првог светског рата и стварања нове државне заједнице СХС донет
је Видовдански устав 28. јуна 1921. године којим су постављени темељи
модерне организације правосуђа. Проглашена је независност судства ,
забрањено успостављање ванредних судова и зајамчена је сталност и
непокретност судија, а предвиђено је да за целу Краљевину постоји само
један Касациони суд са седиштем у Загребу, а да постоји више
Апелационих и Првостепених судова. |
|
|
Међутим, у
Краљевини СХС, и после доношења Видовданског устава, владао је
државно-правни провизоријум са 6 наслеђених правних подручја, односно 6
законодавстава с различитом јудикатуром. Поред тога што највећи део тих
законодавстава није одговарао захтевима такозваног новог времена, а још
мање потребама савременог привредног живота, наслеђено правно шаренило
и ограниченост на поједина правна подручја, доводила су до компликације
правних односа између појединих делова државе, те кочили
привредно-економски развој земље. У парламенту Краљевине СХС углавном
су ратификоване међународне конвенције, док се са доношењем системских
државних закона из области управе и судства отезало.
Било је више
покушаја да се донесе заједнички закон о уређењу и надлежности судова
за целу територију Краљевине, те је за такву насталу правну државу било
неопходно да има један суд који ће се бринути о једнобразном
систему. Међутим, у новонасталој држави касационих и врховних судова
било онолико колико је било наслеђених правних подручја, односно свака
покрајина је имала свој највиши суд, који се од другог разликовао и по
својој организацији и по механизму по коме је изрицана правда.
Највећи правни
стручњаци тога доба су стално понављали да је неопходно што пре
извршити изједначење закона у целој држави, те успоставити истоветни и
јединствени правни поредак, тако да је било више неуспелих пројеката о
уређењу судова. Како-тако установљен је предлог Закона о устројству
судова у другој половини 1923. године, али исти није прошао, односно
није верификован све до 24. септембра 1928. године када је Указом краља
Александра донет поменути Закон и исти извршио поделу редовних судова
на Срески, Окружни, Трговачки, Апелациони и Касациони суд.
Законом о уређењу
редовних судова из 1929. године, донетим одмах после Шестојануарске
диктатуре, редовни судови и даље раде по претходном закону, али дата је
могућност за успостављање посебних судова који су по броју и важности
свог пословања превазилазили редовне судове (Државни суд за заштиту
државе, Војни судови, Црквени, изабрани, аграрни, инвалидски, општински
и др.). Функције правосуђа у последњем степену вршио је Касациони суд а
у погледу судске управе судови су били подређени министру правде.
Доследно је прописан принцип зборног суђења, док је само у Среском суду
судио судија појединац а у Окружном и Трговачком судило је веће од три
судије.
Међутим, Закон о
судијама од 8. јануара 1929. године, нажалост одступио је
од начела пуне независности судија и судова прокламованих Видовданским
уставом. Нови Закон је прописивао да Краљ, на предлог министра правде,
може преместити, пензионисати и отпустити из службе судије. Министар
правде тако постаје моћан правосудни чинилац јер између осталог
одобрење за покретање судског поступка против судија даје такође он.
Такође, део надлежности апелационих и Касационог суда, у односу на ниже
судове и судије, пренет је у надлежност министра правде, а исти је био
непосредно подређен Краљу. Такође, чланом 2. наведеног Закона судија је
могао бити сваки држављанин Краљевине СХС који је свршио Правни
факултет и положио судијски или адвокатски испит, има 26 година живота
и испуњава опште законске услове за државну службу. Ставом 2.
предвиђено је да женска лица не могу бити судије.
После Априлског
војног слома 1941. године, 29.08.1941. године командант немачких
окупационих снага именовао је Министарски савет Србије са Миланом
Недићем на челу. Окупирана Србија је била подељена на 14 округа којима
су управљали Недићеви чиновници потчињени непосредно њему, али и
немачким надзорним органима. Судска власт у таквој Србији била је само
пренесени део окупационе власти, а овлашћења за вршење власти давала је
непријатељска војна власт.
Након Другог
светског рата и стварања тзв. друге Југославије за значај и развој
правосуђа битни су закони о уређењу народних судова од 26. августа
1945.год. Устав од 1946. год., а битно је поменути да је законом од
11.06.1966. године, промењен и назив Среских судова у Општинске судове.
Прокламовано је независност суда – функционална, институционална
и правна, али не и друштвенополитичка (тзв. морално политичка
подобност).
После распада
Југославије и друштвено политичких промена које су уследиле Република
Србија донела је 1991. године нови Устав, а 30.07.1991. године, и нови
Закон о судовима где се први пут после другог светског рата прописује
да је судска функција стална.
Од 08.11.2006.
године, Србија има нов Устав, а правосуђе је регулисано са више закона,
као што је Закон о уређењу судова, Закон о судијама, Закон о Високом
савету правосуђа, Закон о седиштима и подручјима судова и јавних
тужилаштава и др.
|
|
